Интервју: Марија Паламаревић – успешан спој математике, балета и још много, много тога
Можда је тешко замислити да у нашој школи постоји ученица која постиже изузетне успехе на разним такмичењима, бави се најразличитијим активностима, спаја наизглед неспојиво и у свему томе се одлично сналази. Она је награђивана на такмичењима из математике и информатике на највишим нивоима, а током основне школе освајала је бројне награде на такмичењима и из физике, хемије и биологије. Похађала је програм лингвистике, а сада математике у Петници и проглашена је за ђака генерације. Заинтересована је за људску анатомију, пева, учи немачки, тренира балет, вози бицикл. Бавила се кошарком, пливањем и глумом. Сада израђује накит, обожава клизање, цртане филмове и серије, игра Авалон са друштвом, чита Агату Кристи, припрема се за такмичење у оријентирингу, увек активира своје тело и ум јер осећа да јој је то неопходно и једноставно функционише само када себи зада много обавеза. Да, та ученица похађа четврти разред гимназије и зове се Марија Паламаревић.
Марија је стипендиста Рачунарске гимназије. Када је уписивала средњу школу једна од ствари која је утицала на то да да већу предност РГ-у јесте спој програмирања и математике који је за њу најприкладнији.
Ја не желим, а нисам ни тада хтела, да се професионално бавим математиком, да радим научна истраживања јер пуно области ми не лежи у смислу да ми се не свиђају. Програмирање је сјајан избор за посао. Садржи математику и можеш да се бавиш научним истраживањима и у програмирању, али није толико чиста математика, него су комбинована та два. Када сам дошла на упис у Рачунарску гимназије, изложили су ми то да ће ми предавати Срђан Огњановић и Наташа Чалуковић који су по мишљењу мог оца живе легенде јер су и њему предавали, те ме је то додатно привукло. Поред тога, плата програмера је веома добра. Рачунарска гимназија има своје спонзоре и одмах те те фирме и виде и некако си експониран.
Сада када је матурант сигурна је да је донела праву одлуку уписом РГ-а. Иако се са програмирањем упознала тек нешто пре уписа средње школе, успела је да овлада њиме и веома јој је занимљиво. Свима би је препоручила јер, како каже, из ове школе ученици могу да изађу са општим образовањем и упишу било који факултет, што је по њеном мишљењу одлично.
Има једна ствар која је дефинитивно лична за Рачунарску гимназију, можда зато што је приватна школа, а то је да су очи уперене у тебе. Наставници ти желе да успеш и приђу теби, приђу разредној, приђу родитељима и дају ти до знања да желе да ти помогну, да можеш увек да им се обратиш. Ако си посустао, ако виде да не радиш, а можеш више, да ти пруже подршку, чак и ако некад то не желиш. Увек су ту и пазе сваког ученика, што се не дешава у другим школама, а овде је феноменално да се сви или већина наставника тако понаша. Мислим да је то веома продуктивно за ученике и касније људе.
У другом разреду Марија је заузела прво место на државном из математике у Б категорији, док је у трећем разреду добила похвалу у А категорији. На Окружном такмичењу из информатике ове године освојила је трећу награду. Имала је више учешћа у финалу Bubble Cup-а и освојену другу награду. Марија је два пута учествовала на квалификацијама за ЕГМО (Европску математичку олимпијаду за девојке). Позвана је да учествује на Српској информатичкој олимпијади ван конкуренције и тиме остварила право на квалификације за ЕГИО (Европску информатичку олимпијаду за девојке).
Мени су такмичења много драга јер видим неке људе са којима волим да се дружим. Генерално осећај пред такмичење и док радим задатке ми је драг и некако познат, традиционалан и прија ми да се такмичим, али није ми главна ствар у животу. Једноставно лепо ми је да се такмичим. Радим то док ми се свиђа. Мени се математика као предмет највише свиђала у основној школи док је било много мање уведених закона. И даље мислим да је математика изванредна наука и још увек ми је занимљива, а помешана са програмирањем ми се више свиђа. Можда сам се математичких наука мало заситила, па се више тражим у другим стварима.
На питање о будућности, Марија каже да не зна да ли постоји њено идеално занимање. Волела би да повеже више ствари које ради, али да јој је најреалнија замисао да има посао у програмирању, у коме ће, такође, моћи да пронађе себе, али и да има слободног времена за остале активности које јој се свиђају. Плес јој је омиљена ствар у животу, као и акробатика и конторција. Бави се балетом дужи низ година, а након паузе од две године је схватила да не може да живи без тога јер је највише балет и спорт држе срећном и испуњеном. Као мала заљубила се у сцену, балет и грациозност при извођењу. Требало је да прођу године да схвати колико рада и воље улази у то и да то не настаје тако што само пуцне прстима. Заљубила се и у процес, а не само у резултат. Једне године је требало да одлучи да ли ће ићи на такмичење из математике или у Беч на такмичење из балета. Превагнуо је балет. „Иде живот“, додаје Марија уз смех.
Балет је оно чиме са бавим. Искрено, од тога неће бити ништа никада, али плес је нешто у чему видим себе за 20 година, небитно на ком сам месту, која ми је професија, колико сам добра из тога и да ли сам уопште добра, плес је нешто што ме покреће и што ће ми осигурати срећу. Док сам раније тренирала балет нисам то видела као уметност, деловало ми је као нешто прелако. Сада дефинитивно видим то као уметност. Пуно година ми је требало да осетим плес. У једном тренутку сам осетила своје тело и осетила како ствари треба да иду, осетила напредак, не само на тренинзима, него и кад дођем кући и кренем да играм само одјеном могу нешто да урадим. Шта се десило, нисам вежбала овај покрет? Одједном могу да урадим овај покрет, а нисам махнула чаробним штапићем. Онда сам кренула да схватам како се балет тренира, како ме неки основни потези спремају за компликованије, како мишићи раде. Наставница балета, која је иначе завршила ДИФ, ме је додатно заинтересовала за балет. Када сам видела то како она добро повезује своје знање о спорту и анатомији тако да сама створи час који креће од загревања тачних група мишића које ћемо касније користити које она погоди, мени је и даље магија. Она може да осети у свом телу и да само гледајући нас осети шта се дешава у нашем телу. Мени је то прелепо и веома битно јер и ја бих да се бавим спортом себе ради и волела бих можда некада да будем способна да држим часове.
Марији је жеља да упише Рачунарски факултет и ДИФ. Фасцинанто јој је људско тело, шта оно може да уради у спорту и како се ангажују одређени мишићи. То је разлог због ког би уписала и ДИФ јер немам баланс без спорта и науке. Интересовање за науку се јавило веома рано. Почела је да се бавим математиком у 3. разреду када су кренула такмичења јер је увек ишла на све наставне и ваннаставне активности. Тако је дошла и математика на ред. Пролазила је на највише нивое такмичења, а прекретница је била у 7. разреду када се определила посебно за природне науке.
Мене је тата делом упознао са математиком и физиком, а мама је преузела биологију. Већину ствари које сам научила било је због тате јер је он мене са неким појмовима упознао много пре него што је био ред да се упознам. Није да ми је било јасно на почетку, али се испоставило да када сам улазила у разреде ствари су ми биле много јасније него осталим вршњацима јер сам их чула неколико пута и мој мозак је имао времена да их схвати и да их разуме што је веома битно. Највише сам са татом радила те припреме и због њега сам и заволела математику. Одувек ми је био занимљив тај део математике у коме баш мора да се користи мозак уместо предодређени алгоритми или само закони које знамо да применимо. То ми је изузетно сметало у школи јер нисам неко ко воли да ради тај посао и онда сам увек бежала од тога колико год могу. У 8. разреду сам била у Петници и било је лепо искуство и за дружење и за истраживање на другачијим подручјима јер сам се ја баш затворила у свој кутак природних наука. Ту су ме мало лингвистиком, за коју ја нисам знала шта је кад сам се пријавила, избацили из те моје кутије. Тада сам видела колико логичности има и у друштвеним наукама и колико и то може бити забавно, али сам ја остала ипак при математици. Њој сам највише захвална на начину размишљања који ми је донела. То помаже у животу јер се решавање задатака и такав начин размишљања преноси у стваран живот. Забавна је. Научила ме је да више желим да научим.
Марија мисли да је таленат неопходан да би се нешто постигло, али и да се радом може стићи много даље, те рад више доприноси на дуже стазе. Тиме вођена, Марија увек има разне активности, неке периодично, а неке у налетима, али је у сваком тренутку ангажована.
Била сам збуњена када сам прешла у средњу школу јер ми се пуно тога свиђало и онда нисам могла да разазнам шта радим због себе, шта радим зато што сам добра у томе и шта радим зато што ми је неко драг то представио или му је драго када ја успем у томе. Породица и наставници су ме увек подржавали и никада нисам имала притисак да ја нешто морам. То су ми стално говорили зато што сам ишла на пуно тога. Знаш да нешто не мораш и када ти се нешто не свиди боље стави по страни и то је океј. Код мене ствари иду или не иду. Или се све креће сувише брзо или све стане, али ја не могу да функционишем када немам ништа. Једноствано, прво осећам се бескорисно, иако знам да не би требало. Друго, нисам срећна ако не будем напољу. Мора спорт, мора наука, морам нешто да радим да би ми мозак био здрав и тело здраво и да бих била срећна. Тело тражи да се креће. Ја имам проблем са организацијом, што је иронично. Када имам пуно ствари, ја стигнем. Када себи скинем ствари са листе не стижем ништа. Једноставно тако функционишем.
