Етичка дилема: другопласирани рад Жане Јеловац
Матуранткиња Жана Јеловац освојила је другу награду на школском конкурсу Етичка дилема. Жанин рад можете прочитати у наставку.
Етика се огледа у балансирању између моралних принципа и практичних потреба које су често тешко и непредвиђено постављене. Одговор на моралне и етичке дилеме није једноставан. Таква дилема представља се и у ситуацији коју поставља директор основне школе, где се нуди спонзорство кладионице за обнову спортског терена.
Пре свега, важно је препознати етички аспект ситуације. Спонзорство кладионице представља сусретање два света – образовног система и порочне кладионичарске индустрије – што покреће питање интегритета и моралности. Упркос потребности финансијске подршке за школу, питање је да ли је подршка установе која занемарује принципе којима се школа и њени ђаци воде заправо потребна. Школски професори, директор, ученици свесни су да се коцкарнице косе са њиховим моралним принципима, и да њихов рад не доприноси добробити света – зашто би допринео школи, односно млађим ученицима који ће на то заборавити видевши лого коцкарнице на огради, терену или вратима?
„Морал је карактер“, рекао је Аристотел. Лични интегритет, основна морална вредност, захтева чврстоћу карактера и оданост моралним принципима, без обзира на сва искушења која живот доноси. Увођење назива кладионице на терен и ограду доводи до перцепције да школа подржава коцкање, што је штетно за моралну формацију деце и њихово расуђивање. Иако се школа може оградити и рећи да она заправо не подржава кладионицу, ученици школе то неће разумети, видевши да је њихова игра на бољем терену подржана са њихове стране.
Са друге стране, постоји и питање поштовања права родитеља. „Поступај према другима онако како желиш да други поступају према теби“, рекао је Имануел Кант. Многи родитељи могу имати моралне и верске оквире у које кладионице не спадају и желе да заштите своју децу од негативних утицаја. Прихватање спонзорства кладионице може довести до незадовољства родитеља и губитка поверења у школу као институцију. На овај начин не само да су зацртани циљеви основне школе као установе порушени, него је и поверење родитеља заједно са њима пољуљано, који све мање верују у образовање у државним школама. Родитељско право је да заштите и образују децу на најбољи могући начин, што је већ тешко у овом времену, и сваки вид одмагања од стране школе није пожељан.
Међутим, како увек постоје две стране медаље, треба узети у обзир и практичне потребе које има школа. Спортски терен је важан за физичко здравље и социјални развој ученика. Недостатак финансијских средстава може ограничити приступ квалитетном спортском простору за то, што неминовно негативно утиче на добробит ученика. Здравље и правилан развој ученика су једни од циљева основне школе и обновљен терен би само помогао.
Иако је финансијска подршка за обнову терена важна, морални интегритет и заштита деце од потенцијално штетних утицаја коцкања су приоритети. Уместо тога, требало би истражити алтернативе за финансирање обнове терена које би биле у складу са вредностима школе и интересима деце. Проналазак другог начина обнове терена довешће школу на боље место, а родитеље и ученике уједињене. „Врлина не долази из богатства, али богатство и сваки други добар стварају добру прилику за врлину“, Сократ је закључио и верујем да је ова ситуација, колико збуњујућа и тешка, погодна за откривање човекове добробити и врлине.
У закључку, ситуација са спонзорством кладионице поставља сложену етичку дилему испред нас. Тешко је овај проблем сагледати само из једног угла и закључити шта ће бити најбезболније решење. Кроз анализу интегритета, права родитеља и добробити ученика, мој став је против прихватања спонзорства, у корист заштите моралности и интегритета школског простора. Школски простор није само простор, већ и модел понашања и симбол вредности усађених у ученичке главе, и сваки детаљ који се у то не уклапа не ствара позитивну промену.