Етичка дилема: трећепласирани рад Јована Томића

Матурант Јован Томић освојио је трећу награду на школском конкурсу Етичка дилема. Јованов рад можете прочитати у наставку.

АКО УЗМЕШ КАЈАЋЕШ СЕ, АКО НЕ УЗМЕШ КАЈАЋЕШ СЕ

У савремено време, разлика између потребе и понуде, из дана у дан, постаје све већа. Чак и најосновнија ствар, као што је вода, пласира се на тржишту на начин да задиви потрошача, од дизајна паковања и етикете па све до чепа и порекла. Постали смо друштво које се све брже удаљава од конкретног а даје предност апстрактном у нама. Такав начин живота доноси лепоту, емотивно узбуђење али и опасности, у сваком смислу. Изазова је пуно. Можда и више него што може да савлада људско биће. Што дубље улазим у тематику, све ми је јаснија најпознатија реченица из дела „Тамни вилајет“ : „Ко узме кајаће се, ко не узме кајаће се.“ Баш се у таквој ситуацији нашао директор основне школе када је од кладионице добио понуду за сарадњу. Пажљиво сам прочитао записник са седнице којој су осим директора и представника школе присуствовали чланови савета родитеља и наравно, представник кладионице. Иако су мишљења различита, свако од њих би могао бити у праву. Па, да кренем од почетка …
Кладионица је понудила основној школи да обнови запуштен спортски терен. У замену би на терен и ограду школе поставили своју рекламу. Рекламирање је саставни део сваког пословног плана а и сам начин, обнова терена, била би ефикасна реклама. Као врста донације, чин би изазвао пажњу јавности. Верујем да би био објављен на јавним сервисима, мада вероватно без дела који подразумева постављање рекламе. Почетно финансијско улагање је много веће од уобичајеног начина рекламирања. Међутим, како за рекламу у школском дворишту не постоји временски рок, дугорочно је исплативија. Са етичке стране тај потез би ублажио негативан став становништва. Свесни смо лошег утицаја који кладионице имају тако да би понеко добро дело допринело блажој осуди.
Директор школе би изабрао да кладионицу држи даље од школе. Има право на своје лично мишљење које тумачим као најлакшу одлуку са најмање последица, и негативних и позитивних. Свакако, у обавези је да понуду изнесе на седници којој присуствују по три представника запослених, локалне заједнице и родитеља.
Запослени у школи се у већини случајева приклањају мишљењу директора. То су и колегијални и егзистенцијални разлози што је углавном оправдано и разумљиво.
Локална заједница је упућена у ширу слику стања. Тако реалније могу да сагледају могућност општинског улагања у потребе заједнице. Ту се већ отвара питање да ли прихватити понуду која је тренутно једина опција да се терен обнови.
Родитељи су вероватно у најкомплекснијој ситуацији. Имају најреалнији увид а најмање утицаја на школски живот своје деце. Често имају утисак да раду школе присуствују само зато што тако налаже Закон о основама система образовања и васпитања. Став сваког родитеља је врло једноставан а то је приуштити деци најбоље, са што мање негативних последица. У конкретном случају, ради се о деци која похађају основну школу. То су малолетни ђаци којима је улазак у кладионицу свакако забрањен. Негативне последице по децу не постоје уколико не закажу остали фактори. Ако у истој понуди сагледамо позитивне последице, треба размислити да ли етика ипак има своју цену.
У току писања есеја, дао сам себи слободу да направим анкету. У сарадњи са мојом учитељицом из основне школе, поставио сам ово питање родитељима чија деца похађају четврти разред. На, иако малом узорку, може се јасно видети мишљење родитеља. Од укупно четрдесет и шесторо родитеља који су учествовали у анкети, двоје није имало став, осносно нису били заинтересовани. Петоро је шокирано идејом, искључиви су и не желе ни да размотре опцију. Већина коју чини преко осамдесет процената, прихватила би понуду. Интересантан детаљ који сам приметио током анкете је тај да су родитељи дечака размишљали нешто дуже него родитељи девојчица.
Из разговора са учитељицом и родитељима, као и постављене паралеле између штете и користи, мој лични став је да понуду треба прихватити. Начин живота ће доносити све више изазова. Не може се од свих склонити већ треба научити децу да се са њима суоче. Већ одавно постоји потреба да се у школама уведу предавања о разним болестима зависности. Постављање рекламе не обавезује да се о кладионицама ћути, већ напротив, могла би бити покретачка тачка. Оно што бих у уговор додао је обавеза кладионице да одржава терен, све док га користи за рекламу. Локалној заједници бих предложио да са другим општинама организују разне турнире. Осим редовних, међу школама, увео бих и забавна спортска такмичења међу мамама, татама, наставницима… који би за циљ имали дружење као и хуманитарни карактер.
Медаља увек има две стране. И није увек исправно када кажу да циљ оправдава средство али, установа за основно образовање подразумева две основе. Једна је знање а друга основа је темељ за даљи живот. Акценат би требао да буде на томе шта ће деца да науче а не на томе шта неће. Што је више могућности за исправне ствари, то је мање интересовање за лоше. Тих осам година је важан делић живота и из њега треба понети разум, труд, толеранцију, емпатију… И најважније, спознају да је етика оно што је у нама а не на реклами.