Интервју професорке РГ-а Јелене Марковић у Политици – “Паметним машинама ништа није смешно”

Преносимо текст са сајта Политике објављен 22. маја 2022. године поводом научнопопуларног предавања Машине попут нас које је одржала професорка Рачунарске гимназије Јелена Марковић.

Паметним машинама ништа није смешно

Могу ли машине да размишљају – питање је које дуже од седам деценија заокупља истраживаче на пољу вештачке интелигенције. Тој интригантној теми било је посвећено научнопопуларно предавање „Машине попут нас”, које је у Студентском културном центру одржала Јелена Марковић, асистент на Математичком факултету БУ и професор Рачунарске гимназије у Београду.

Тест којим би се утврдило да ли је рачунар досегао способност мишљења формулисао је 1950. Ален Тјуринг, британски математичар и зачетник модерне информатике. Поједностављено речено, Тјурингов тест положиће компјутерски програм који током текстуалне конверзације на различите теме успе да превари испитиваче, односно да их увери како комуницирају са човеком, а не с машином.

„Ако машина уме да реши неки тежак комбинаторни проблем, који превазилази људске моћи, она би морала да уме да ту чињеницу прикрије, како се не би одала да није човек. И то је тачка на којој се пада на Тјуринговом тесту”, објашњава Јелена Марковић, која се на Катедри за рачунарство и информатику, у оквиру проучавања вештачке интелигенције, бави областима аутоматског резоновања, машинског учења и програмирања ограничења.

Како истиче ова млада научница, овде је кључна контроверза да ли интелигенција подразумева и оно што иначе сматрамо манама, у конкретном случају, лагање и обмањивање. Уколико одговоримо позитивно, логичан закључак је да је један од параметара интелигенције – способност за превару. Зато савремени критичари Тјуринговог теста сматрају да се на основу њега паметним машинама не могу издавати „сертификати квалитета”. Тим пре што на тестирању испод остају најефикасније функције вештачке интелигенције – брзина израчунавања и претраживања информација. Насупрот томе, као врхунска вредност постављена је способност машине да у комуникацији верно опонаша човека. Као када би се квалитет неког фудбалера мерио по томе колико брзо може да плива…

„Алгоритми који се сада користе симулирају како људи решавају проблеме. Трудимо се да кључне ставке онога што сматрамо интелигенцијом пренесемо на машине, да буду попут суперверзија нас самих. Међутим, још је недостижан циљ да машина постане свесна јер је непознаница по ком то алгоритму функционише људска свест”, каже наша саговорница.

Ипак, тешко је не бити очаран способношћу вештачке интелигенције да „усисава” огромне количине података, да их обради у неколико секунди и донесе одлуке.

„Постоје и софтвери који сликају, компонују или пишу, систематизујући и комбинујући фрагменте из расположиве базе података. То изгледа као хиљадама пута убрзан процес кроз који пролази уметник, док годинама упија импресије из окружења, из радова претходника и савременика. Међутим, када човек ствара, он се ослања и на своју машту и на емоционалне процесе, које претаче у надахнуће. Базе података из којих извиру инспирација и истинска креација недокучиве су и људима, а камоли машинама”, истиче наша саговорница.

Према њеним речима, специјализовани рачунарски програми, ма колико били добро „храњени и тренирани”, нису у стању да схвате контекст, односно да појме ширу слику.

„Ако желите да оспособите машину да препознаје насиље, најпре ћете је напунити стотинама хиљада призора различитог степена виолентности. А догодиће се да та и тако обучена вештачка интелигенција као акт насиља означи слику хирурга који оперише или мајке која грди дете, иако му заправо скреће пажњу да не чини оно што би могло да га угрози, на пример, да гура прсте у штекер или да претрчава улицу”, дочарава Јелена Марковић и додаје да је машинама неразумљив још један аутентично људски квалитет – смисао за хумор.

Циници би рекли да је доказ интелигенције то што схватају да ништа није смешно, али авај, паметне машине ову досетку не би разумеле…

„Рачунарски програми користе се и за креирање мимова, духовитих интернет садржаја у форми текста, кратког снимка, покретне или непокретне слике. Они се ослањају на огромну базу узора и покушавају да симулирају реченичне склопове или призоре који су у великом броју случајева доживљени као нешто смешно. Догађа се и да реферишу на текстуалне садржаје и гегове који уопште не представљају суштину хумористичног. Зато плодове тако штанцованих досетки пре пуштања у промет мора да верификује људски фактор јер је концепт хумора, сарказма и ироније машинама апсолутно стран, будући да се не може преточити у математички израз.”

Може ли вештачка интелигенција да превазиђе своје мањкавости? Може ли процес машинског учења на основу искуства, уз перманентно отклањање погрешака, довести до њеног еволутивног скока, којим ће надрасти свог творца? И да онда, отргавши се из његовог окриља, настави раст брзином коју људски род неће моћи ни да схвати, ни да прати…

„Не кажем да је тако нешто потпуно немогуће, али сматрам да је то ствар будућности, која није ни на хоризонту. Машине које би биле интелигентније од човека морале би да почивају на алгоритмима потпуно различитим од садашњих, који опонашају људско размишљање и закључивање. Њих би морао да смисли неки генијалац или више њих, способних да читавом овом корпусу питања приступе из радикално другачијег угла. Да бисмо створили генерацију супериграча, прво морамо да имамо супертренере”, закључује Јелена Марковић, асистент на Катедри за рачунарство и информатику Математичког факултета.

Аутор: Дарко Пејовић

Извор: Политика