Одељење IV1 – интервју: професорка Наташа Чалуковић o “породици IV1”
IV1 је једно сјајно одељење које ужива велике симпатије и поштовање свих нас који предајемо у Рачунарској гимназији. Сматрам да је то најбоље одељење од почетка рада Рачунарске гимназије. Најбоље кад се узму у обзир разни критеријуми: успех, однос према раду и атмосфера на часу свакако, али и међусобни односи између самих ученика и између ученика и професора, понашање ученика у школи, њихове карактерне особине, интересовања, опште образовање… Ако бих имала неке бројчане скале оцењивања за све различите аспекте једног ђачког одељења, њихова просечна оцена била би врло близу максималне (не баш максимална, није ипак све баш најбоље). Свакако виша него у осталим одељењима којима предајем или сам предавала у овој школи (и та одељења би имала одличне оцене, али IV1 је ипак посебно, мало „одличније“ од других).
Професорка физике у Рачунарској гимназији Наташа Чакуловић говорила је о одељењу IV1. Након што их је на скали одељења рангирала врло близу максимума, похвалила је зрелост и рационалност ученика овог одељења, чак и када не желе да се потруде да добију петицу из њеног предмета. Открила је колика је важност питања које јој матуранти овог одељења поставњају.
Свакако се издвајају по успеху и начину на који стижу до њега. Очекивала сам да ће ово бити прво моје одељење у којем ће на крају године просечна оцена из физике бити 5,00. Вероватно ипак неће бити. Неће јер је пар ученика одлучило да им није битна та петица, па се нису потрудили да је зараде, усмерили су рад и време на предмете који су им битнији за даље школовање. Имам пуно разумевање за њих, тај њихов избор био би чак и плус на оној скали оцена јер је потврда зрелости и рационалности ученика. У сваком случају, моја средња оцена у IV1 биће виша него у било ком одељењу у којем сам предавала или предајем у РГ. Осим по тој средњој оцени у дневнику, ово одељење издваја се и по активном учешћу ученика на часу. Већина ученика користи часове да већ на њима што више науче: прате предавање, размишљају о оном што чују, излажу своја запажања и идеје, јављају се да самостално ураде задатке… И питају, што ја посебно ценим. Јер питање је знак да је ученик заинтересован за оно што се ради, да му је стало да разуме оно што учи, да је радознао што је врло битно за његово напредовање не само у школи. Понеко питање показује и да је ученик врло интелигентан, да дубоко осећа суштину разматраног проблема, да је посебно талентован. У електронском дневнику IV1 може се видети већи број петица из физике са образложењем „за паметно питање“. Са врло ретким изузецима, немам таквих петица у другим одељењима.
Професорка Наташа говорила је о начину на који предаје одељењу IV1, некада чак и шире од планираног програма на шта је они својим интересовањем наводе. Поредила их је са ученицима Математичке гимназије и уделила највећи комплимент који им је могла дати. Истакла је шта је оно што је најважније да стекну у школи.
Само у овом одељењу могла сам неке делове градива да обрађујем шире и дубље од оног на шта ме је програм обавезивао. Радила сам то зато што је било заинтересованих ученика, хтела сам их да подржим, мотивишем, допринесем да што више користе и развијају своје потенцијале. Приликом обраде једне прилично тешке теме из савремене физике, рекла сам им да су прва генерација Рачунарске гимназије којој то предајем на тај начин, онако како сам предвала у најбољим одељењима Математичке гимназије – приметила сам да им је то значило и пријало. Рекла сам им и да би они у Математичкој гимназији били сасвим добро одељење, са одличном просечном оценом. Ко ме познаје, зна да је то највећи комплимент који сам им могла дати. Не знам како бих боље могла да изразим своје мишљење о квалитету ових ученика и о својим емоцијама према њима. Не могу рећи да је изазов да предајем овом одељењу јер сам радила више од 40 година у Математичкој гимназији у сличним и још бољим одељењима (бољим по успеху и таленту, са много више јаких такмичара и освајача награда на Државним и Међународним такмичењима). Али јесте ми велико задовољство, радост и част предавати оваквом одељењу. Срећна сам и поносна што сам професор IV1. Ученици овог одељења имају доста награда на такмичењима и по томе су међу најуспешнијим у историји школе (мислим да нису најуспешнији, било је одељења са већим бројем награда на Државним такмичењима, чак и Међународним олимпијадама). По успеху у школи, мереном средњом оценом одељења на крају године, претпостављам да ће бити баш најбољи. То су фантастични резултати и то јесте веома важно. Али мислим и увек сам то наглашавала ђацима да је још важнија социјална страна школе, да је најбитније да изграде заједништво у којем ће се свако од њих осећати важним, вредним, задовољним, равноправним… Да је најважније да у школи стекну пријатељства за цео живот. Чини ми се да је то ово одељење остварило. Колико ја са стране могу да видим, сви се они лепо друже и у школи и ван ње, међусобно помажу и подржавају, имају врло развијену комуникацију, чини ми се да имају осећај припадности „породици IV1“. Мислим да се нико не осећа запостављеним.
Слични су међусобно, ни по чему се не разликују од припадника своје генерације. Имају иста интересовања, ангажовања, на сличан начин користе слободно време… Чујем их да дискутују о разним темама из свакодневног живота, о избору факултета, о матурској вечери, „оговарају“ професоре, баве се спортом, полажу возачке испите, иду заједно на скијање (претпостављам и на море), заљубљују се… Једноставно – паметна, лепо васпитана, добра и весела деца. Заправо, прилично су одрасли и сазрели, боље да кажем: они су сви изузетно добри млади људи на које се можемо ослонити и којима се можемо поносити.
Интервју разредне одељења IV1 професорке Милице Марковић прочитајте овде.
